|
         |
 |
U ovoj košmarnoj 2017. godini za gljive, tako je malo prilika bilo da se uživa u zagrljaju šume i njenim zagonetnim stanovnicima. Zima skoro bez padavina, prosečno najkišniji mesec u godini, jun, suv i vreo, leto sa saharskim temperaturama, do sada jesen topla i suva. Povremene padavine na planinama su se već pretvarale u sneg i ispod 1000 metara nadmorske visine. Žarko leto naglo prelazi u zimu. Tu nema mesta za gljive, barem ne za većinu vrsta. Kukumavka baš nešto i ne pomaže, pre će biti da treba nešto uraditi. Kako su u okolini Kragujevca, hrast gljive napustile, bukva počela da žuti, a bor se mučio sa sušom, nije bilo puno opcija. Već početkom poslednje trećine septembra, negde pred izložbu, na Kopaoniku i Goliji nas dočeka ledena kiša i temperature oko nule. Pa čekajte ljudi, pa jesen nije ni počela, a evo snega da pokrije suvu zemlju. Opet sam počeo da kukam i jadikujem. Razumno rešenje je bilo otići na neku umereniju planinu, na primer Goč. |
Duboko u šumi.
|
|
Na poziv Nenada, koji je praktično domaćin na Goču, grupa gljivara na brzinu napravi plan i polovinom oktobra se otisnu u trodnevnu avanturu. Tog vikenda se na Cvetnim livadama nađoše, Vesna i Vesna, Mika, Nenad, Ljuba, Mileta, Zoran, Nebojša. Kasnije, u subotu nam se pridružio i Srećko. Prvog dana, u petak bila je u planu izložba gljiva za studente Šumarskog fakulteta, čiji je Goč nastavna baza. Nije nam praksa da pravimo više od jedne izložbe godišnje ali prilika je bila posebna i nije nam bilo teško. Tu na stolovima sale hotela Piramida, našla se 101 identifikovana vrsta, praktično bez drvenjača. U ovoj tužnoj gljivarskoj godini, pravi melem za oči i nana za stomak. Bilo je tu veoma zanimljivih vrsta: Geastrum saccatum, Xerocomus riparellus, Lepista densifolia, Hericium erinaceus, Amanita lactea, Suillus bresadolae, … Sve prikazane vrste su bile položene ili postavljene na brezove podmetače (jednu, od vetra oborenu brezu, smo iskoristili za to). Domaćin u Piramidi nam je bio Slavko, upravnik Specijalnog rezervata prirode Goč-Gvozdac, čuvar ovog bajkovitog kutka planine. Uzgred, to je onaj isti Slavko čiji sam glas čuo preko umirućeg telefona, pre nego što sam se uzortirao, izgubljen na Goču (priča Zona sumraka). U sumrak, salu ispuniše studenti i profesori Šumarskog fakulteta. Pažljivo su ispratili izložbu, dosta toga pitali, trud nam nije bio potraćen.
|
Izložba postavljena.
|
|
Kada se izložba završila, pokupili smo naše krpice i umorni se vratili u bazu na Cvetnim livadama. Nas trojica smo se smestili u jednu od soba planinske kuće na Goču. Iako je noć bila tiha, a nebo vedro, dugo se u sobi čula grmljavina. Jutro prohladno, jak doručak, kafa. Podelili smo se u dve grupe. Srećko, Zoran i ja smo otišli ka Babi, a Nenad je drugu grupu poveo putem ka Vrnjačkoj banji. Navlačim na sebe sve što je potrebno, štap u ruke, pokret.
|
Na Goču ima prilično ariša, Suillus bresadolae.
|
|
Planinarska staza nas vodi u jelu, bukvu, crni bor, ariš, brezu. Vreme je bez vetra, blago, stvoreno za šumsku dogodovštinu za pamćenje. Prilično je suvo ali gljiva može da se nađe. Udoline, senovite strane, vlažna mesta, treba se potruditi i gljive su tu: muhare, rujnice, sunčanice, turci, zeke, rudnjače, … Kao malo bolji poznavalac Goča, još ranije sam predložio pravac ka Babi. Jedna velika livada, prošarana brezama i jasikama, oivičena bukvom, jelom, belim i crnim borom. Na putu ka cilju hodamo uskom blatnjavom stazom. Levo je usek i tamna jelova šuma, desno velika strmina sa retkim, moćnim jelama i morem ostruge. Na sreću, ovde na Goču nema mnogo sušenja četinara ali je ostruga nerešiv problem. Osvoji i potpuno prekrije stelju tako da su mikorizne gljive, koje su tu pre ostruge bitisale, osuđene na propast i tiho umiranje. Posle 3-4 kilometra staze, puca prostor ispred nas, livada široka, zatalasana. Tu su i brvnare za stoku i stari jabučar. Posvuda okolo bukva se zažutela, šuma je šarena, kao ćilim. Pusto je i čuje se samo naše dovikivanje.
|
Zanimljiv eksponat na izložbi, Lepista densifolia.
|
|
Na ovoj livadi žive puše, sunčanice, po obodu zeke, vrganjevke, mlečnice. Puša sada nema, a sunčanice su prošle, nalazimo nekoliko sasušenih primeraka. Međutim, dalje u brezama i jasikama, turci ne mogu da omanu. Nalazimo nekoliko crvenih i obilje brezovih. Tu su i vitezovke, puze. Sve su gljive podbacile ove godine ali puzama izgleda ništa ne smeta, ima ih posvuda. Očigledno da za parazite nema zime. Na mnogim mestima debeo površinski sloj zemlje je potpuno izvrnut. Pravo duboko oranje. S obzirom da ovo nije njiva i da je oranje nasumično, jedino što mi pada na pamet su divlje svinje. Kakve moćne alatke za ovo imaju.
|
Opuštanje posle izložbe.
|
|
Ulazimo u zonu retkih belih borova, na obodu šume koja sledi. Uspon je poveliki, kamenit, negostoljubiv. Popeti se na Babu nije ni malo jednostavno. Na čistinama nailazimo na više planinskih smeđih zeka (Russula integra). Evo sjajnog materijala za gulaš, koji se već priprema u bazi. Tražim pogodno mesto da smestim nogu. Kamen se povremeno zakotrlja, levo je beli, a desno crni bor. Izlazim na greben, ispod je kamenita provalija. Polako podižem pogled i zaustavljam dah. Širi se pogled ka masivu Stolova, iza je Čemerno. Atmosfera je čista, isprana kišom, pogled seže, daleko i bistro. Na trenutak zaboravljam na gljive, ošamućen sam mestom i okruženjem.
|
Slična šumarici, Agaricus langei.
|
|
Dugo mi je trebalo da pomislim na nešto, vreme prolazi, treba stići i doneti gljive za gulaš, mora da se krene. Pravimo zaokret, kroz čudnu šumu kržljavog hrasta na kamenu. Kako se udomio ovde na vetrometini i kršu, nikome nije jasno. Polukrug nas vodu u tamnu jelovu šumu. Nalazimo nekoliko jelovih rujnica, kao tanjiri su i to oni za glavno jelo. Na naše iznenađenje nisu crvljive. Šuma dalje prelazi u bukvu. Na stelji nalazim sitne gljive, liče na kakvog Marasmius-a. Međutim, vrlo prodoran i krajnje neprijatan miris na pokvaren kupus, odmah identifikuje gljivu, Micromphale foetidum.
|
Opasna planinska otrovnica, Tricholoma pardinum.
|
|
Ubrzavamo korak, nosimo gljive za gulaš, koji je Ljuba već pristavio. Gde god šuma otvori krila vidi se ključanje boja. Silazimo desno od staze na Cvetne livade. Pretražujemo nisku i visoku, poleglu travu, pronalazim nešto zanimljivo. Ranije sam imao problema sa identifikacijom ove gljive, jer je nisam nikada susretao u prirodi. Ona je stizala dan pre izložbe, na dnu neke korpe, u buketu drški i šešira. Nekako u raspoloživoj literaturi, gljiva je bila uvek nedostupna, neopisana, nepomenuta. Modrikača prijatnog mirisa, sa karakterističnim rastom u gomili, Lepista caespitosa. Prvi put da je i ja ulovim na staništu. Fotografija za uspomenu.
|
Šarena šuma.
|
|
Baza je sada veoma blizu, mada nam sa zapadne strane put preseca klisura bezimenog potoka. Leska me šiba po licu dok se probijam i tražim mesto za prelaz. Konačno smo na cilju. Druga ekipa još nije stigla, mi razdvajamo gljive, vreme je izmišljeno za nas, zadovoljstvo kipi. Čistimo gljive i naizmenično ih, prema jestivim osobenostima, guramo u kotlić. Teže za stomak se krčkaju duže, one druge kraće. Bilo je tu više od desetak vrsta: A.campestris, A.langei, L.salmonicolor, L.deliciosus, B.edulis, B.pinophilus, L.aurantiacus, L.scabrum, R.cyanoxantha, R.integra, R.romellii, C.cibarius, … Ubrzo stiže i ekipa sa Prerova. Razbibriga i gljivarske zaskočice mogu da počnu.
|
Pogled sa Babe.
|
Posle obilnog i ukusnog obroka, koristim priliku da istražim okolinu planinske kuće. Uz malo pažnje, gljive se javljaju odasvud. Nalazim čak i vlažnice, na jednom panju zanimljivu krovnjaču. Na planini sunce brzo zamiče za horizont, naročito kada dani okraćaju. Pored tople peći, Nenad lista fotografije i klipove ranijih aktivnosti društva, izložbe, druženja, akcije, predavanja, … Da li je moguće da smo sve to preturili preko glave. Biće da je tako, sedamnaest godina je prošlo. Kako nas umor polako sustiže, jedan po jedan, gljivari odlaze na počinak. Nadam se da noćas neće biti grmljavine. Sutra nas čeka novi izlet. |
Jedinstvena Psilocybe serbica.
|
Maglovito jutro na Goču, vetar ćuti. Posle kafe i čaja odlučujemo da se krene ka hotelu Dobre vode, pa tamo iza i preko. Danas smo svi u istoj grupi. Planinarska staza se naglo širi pred hotelom, posebno mi je zanimljiva šuma javorova, desno od nas. Slika je dobro poznata ali šta se krije iz hotela, to nikada nisam istraživao. Na žalost jelovu šumu davi ostruga bez kraja i početka. Gljive beže na čistine, na ivici šume jer u samoj šumi za njih više mesta nema. Ja se izdvajam jedno kratko vreme, silazim glavnim šumskim putem prema Sokolji, snimam levo i desno. Primećujem sitne gljive na gomili biljnih ostataka. Ovu gljivu su doneli i juče u korpama, a evo danas je po prvi put srećem na staništu, u prirodi. Kasnije provere su potvrdile prvu identifikaciju, slikao sam gljivu, specifičnu, pre svega zbog svog imena, Psilocybe serbica. Izbledeli šeširići, kratko nazubljeni po obodu, posvuda sa prelivima modrozelene po plodnom telu, mrki, zreli listići. Uopšte retko srećem ovaj rod u Srbiji. Možda je jedan od razloga što se gljive iz ovoga roda često previde u prirodi. Pošto su saprobi u nekim delovima sveta ih gaje, za ishranu svakako ne, nije ni zbog lekovitosti. |
Družina na okupu.
|
Vreme melje i kotrlja, bajku moramo da ostavimo iz sebe. Dole nas čeka grad, obaveze, sekiracija, pritisak. Ne znam kada ćemo se kupiti ponovo u ovolikom broju ali svi nestrpljivo čekamo sledeću priliku. |
|
|
